Podsjećanje

Geografski  položaj i infrastruktura

Selo Otišić se nalazi u Republici Hrvatskoj, u Dalmatinskoj zagori. Smešteno je u podnožju planine Svilaja (najviši vrh 1509 m/nv), na nadmorskoj visini između 400 i 500 m. Njegovim obodom proteže se magistralni put Knin-Vrlika-Sinj-Split. Ovaj put ga odvaja od Perućkog jezera, napravljenog na reci Cetina (1958. godine). Susedna sela sa kojima se graniči su: Maovice (na severu), Podosoje, na severo-istoku, Koljane na istoku (iseljeno u vreme podizanja pomenutog jezera) i Maljkovom na jugu. Zapadnu stranu zahvata Svilaja, u kojoj su meštani imali kolibe, pašnjake i manje obradive površine, u vidu bašti.

Selo je imalo crkvu, groblje, kapelu u groblju (crkva, groblje i kapaela i sada postoje), školu, prodavnicu (zadrugu) i gostionicu (sve u samom centru sela). Kasnije je podignuta još jedna škola (u donjem delu sela – samo do četiri razreda), a pošta je otvorena premeštanjem pošte iz susednog sela Koljane, koje je iseljeno, nakon podizanja jezera na Cetini. Ona se takođe nalazila u centru sela. Telefonsku vezu sa svetom ranije je imala samo pomenuta prodavnica. Otvaranjem pošte, stanje se popravilo. Dolaskom struje (šezdesetih godina, ali samo u središnjem delu sela), u selu je sa radom otpočeo i  jedan mlin, čime je seljacima olakšana meljava žita. Celo selo je dobilo struju posle 1973. godine. Prvi traktor u selu nabavila je zadruga (bavila se trgovinom, a ne poljoprivrednom proizvodnjom), 1960. godine, koji je pružao usluge u oranju i prevozu (stoke na pijacu, građevinskog materijala, drva, i sl.). Uz pomenuti magistralni put, koji se proteže istočnim obodom sela, celom dužinom  sela protezao se  makadamski put, sa kojim su bili povezani brojni sporedni – poljski putevi, najčešće nasuti kamenom. Makadamski put su održavali sami seljaci, tako što je svako domaćinstvo, prema broju radno sposobnih članova, dobijalo po deo puta, koje treba da dovede u pristojno stanje. Motorna vozila (kamioni) su bila retka pojava i korišćeni su za  doturanje robe u prodavnicu i, eventualno, za odvoženje kreča ili drva iz sela. Autobuski saobraćaj se odvijao magistralnim putem (dva puta dnevno), na liniji: Split-Sinj-Vrlika-Knin, i obratno.

Klima i prirodni resursi

Područje je pod uticajem mediteranske klime. Iako odsečeno od mora Svilajom, vazdušne mase su se probijale dolinom Cetine. Leta su bila topla i najčešće sušna. U proleće su se ponekad javljali i kasni mrazevi, koji su nanosili štetu, tek izniklim usevima, ili tek olistaloj šumi i voćkama. Jeseni su  bile povoljne, kako za ubiranje plodova, tako i za zasnivanje nove proizvodnje (pšenica, krmno  bilje). U zimskom periodu, često su padale obilne kiše, ponekad i sneg, naročito na Svilaji. Vetrovi su bili jugo (vlažan i topliji) i bura (suv i hladan).U periodu bure, sneg se zadžavao i duže vreme. Ponekad se spuštala i magla. Bile su česte i grmljavine

Selo je oskudno prirodnim resursima. Poljoprivredno zemljište – oranice (njive) smeštene su u dva kraška polja: polje „u selu“, koje je podeljeno u dve celine: gornju – iznad središta sela i donju, ispod tog središta, i Poljice, koje se nalazi na donjem (južnom) kraju sela. Ostale njive su bile smeštene u uvalicama među kamenjarem. Bašte su činile manje površine, takođe smeštene u  uvalicama. Ranije je pored Cetine bilo kvalitetnog zemljišta, koje je pripadalo stanovnicima ovog sela. Tu su bile livade, koje su košene, a seno služilo za ishranu stoke u zimskom periodu. Nastankom jezera na Cetini (Perućko jezero), ovo zemljište je potopljeno. Vlasnicima je plaćena naknada za to zemljište. O zemljištu je vođena posebna briga, jer je veoma oskudan resurs. Parcele su štićene od erozije raznim podzidama, primitivnim kanalima, pregradama, plotovima i na druge načine. Iz zemljišta je uklanjan kamen, da bi se povećale površine i olakšala obrada. Zemljište je redovno đubreno stajskim đubrivom i poštovan je plodored.

Šume su se nalazile u ogradama, gde je od visokih šuma najzastupljeniji bio hrast, zatim jasen, grab, brest, klen. Crnogorične šume nije bilo. Takođe, značajne površine prekrivalo je sitnije rastinje, u vidu makije. Ono je korišćeno za brst stoke i kao energent za pravljenje kreča. Na Svilaji je bilo dosta bukove šume i javora. Drvo od ovih biljaka korišćeno je i kao sirovina za izradu raznih predmeta u domaćinstvu. Ostale površine su se odnosile na pašnjake, računajući i površine pod sitnim rastinjem. Površine u ogradama (ograđen prostor kamenim zidom, ili ređe plotom) pripadale su vlasnicima tih ograda i oni su ih isključivo koristili. Ostale površine mogli su koristiti svi (naročito za napasanje sitne stoke). Za to je plaćana izvesna taksa (travarina), prema broju grla stoke.

Resurs koga je bilo u izobilju, je kamen – krečnjak. U mogućoj meri uklanjan je radi dobijanja obradivih površina. Korišćen je kao građevinski materijal i kao sirovina za dobijanje kreča. Sve zgrade, bilo kuće ili staje, za smeštaj stočne hrane, i dr. zidane su kamenom. Mnoge od njih su bile i pokrivene kamenim pločama. Proizvodnja kreča, bila je druga najznačajnija aktivnost stanovništva ovog sela, posle poljoprivrede.

Najoskudniji resurs je voda. Cetina, a kasnije i jezero, dosta su udaljeni od najvećeg broja domaćinstava, pa se ta voda nije koristila. U selu ne postoji ni jedan jedini izvor. Jedini izvor snabdevanja vodom bila je kišnica, koja je sakupljana u primitivne (kasnije i nešto modernije i higijenski ispravnije bazene – bunare, čatrnje) i odatle je  upotrebljavana. U sušnim periodima, snabdevanje vodom predstavljalo je najveći problem za stanovništvo ovog sela. Bilo je godina kada se voda vadila iz dubokih pećina, u kojima  bi ostajala posle poplava, kojih je bilo u vreme obilnih kiša

Od divljači, bilo je lisica, orlova i jastrebova, koji su predstavljali opasnost za živinu i za mladunčad sitne stoke. Ranije je bilo i vukova, koji su često napadali sitnu stoku, ponekad i krupniju. Kasnije su se pojavile i divlje svinje, koje su seljacima pravile veliku štetu. Od sitne lovne divljači, bilo je zečeva i jarebica. Bilo je drugih ptica, naročito golubova, gugutki, vrana, gavranova, vrabaca, senica, svraka, kosova,  ševa, crvendaća... Lasta je posebno uvažavana. One su najčešće pravile gnezda u štalama, koja su koristile godinama. Miševi i pacovi su takođe ljudima pravili štetu. Bilo je zmija, a ljudi su se posebno plašili poskoka.

Poljoprivreda - organska proizvodnja

Stanovništvo se bavilo biljnom i stočarskom proizvodnjom. Oba vida proizvodnje odvijala su se na dosta primitivan način, uz veliki napor i angažovanje svih radno sposobnih ukućana.

U biljnoj proizvodnji bile su zastupljene žitarice, najviše pšenica i kukuruz, zatim ječam, raž i zob. Od krmnog bilja najviše je bilo deteline. Kosila se 3-4 puta godišnje, zavisno od vlage. Detelina je poboljšavala plodnost zemljišta. Poštovan je plodored. Zemljište je đubreno stajskim đubrivom, i bilo je rodno samo ako je bilo kiše. U sušnim godinama bi prinosi podbacili, naročito prinos kukuruza. U proizvodnji, sa izuzetkom vinograda, nisu korišćena nikakva hemijska sredstva, niti mineralna đubriva. Tečnošću u kojoj je rastopljen plavi kamen  prskano je seme pšenice uoči njene setve, radi zaštite od glavničenja. Seme se nije kupovalo, nego se žito iz prethodne proizvodnje koristilo za novu setvu (savremenim terminom „semenom s tavana“). Žitarice su smeštane u ambare (kašune) ili posebne sanduke. Retko je bilo tržišnih viškova žita (pšenice, raži, ječma), koje je isključivo korišćeno za prehranu članova domaćinstva, a kukuruz, ukoliko ga je doticalo, i zob i za ishranu stoke. Sađene su i bundeve, koje su služile kao hrana svinjama, kao i svinjska repa.

Od povrtarskih kultura, najviše je gajen krompir, zatim kupus, pasulj, slanik, grašak, crni i beli luk, ljutika (vrsta luka), blitva, salata, paradajz i paprika. Tada se nije gajila šergarepa, a retko i lubenice, dinje i krastavci. Dinje, lubenice i krastavci, kao i kupus, su dobro uspevali na zemljištu pripremljenom za zasad vinograda (u prvoj godini zasada).

U selu nije bilo voćnjaka. Voće se nalazilo na okućnicama, kao i uz njive ili bašte, bez nekog posebnog uređenja i brige o njemu. Često su sami meštani, na divlju – samoniklu vrstu kalemili neku pitomu, naročito kruške i jabuke, koje su prepuštane prirodi, bez bilo kakve nege -  okopavanja, orezivanja, pa i bez đubrenja, tako da su rađale s vremena na vreme. Šljive su razmnožavane uglavnom iz izniklih izdanaka postojeće šljive. Slično je bilo i sa dunjama. Kao samoniklih voćnih vrsta, bilo je oskoruša, brekinja, drenjina, sitnih krušaka, i sitnih jabuka (divljakinja) a ponajviše okruglih šljiva (džanerika, prskulja, piskavac, šlama...). Od voća se nije spremalo ništa, osim što se ponekad sušilo (oskoruše – prepolovljene i nanizane na konac, dunje iseckane u sitne listiće, drenjine – sušeni celi plodovi). Retko je pravljena rakija, sa izuzetkom komovice. Bilo je i oraha, koji su takođe korišćeni za ishranu porodice. Kolači u to vreme u selu nisu spremani. U slučaju većeg prinosa, pojedina domaćinstva su i prodavala orahe. U mnogo manjem obimu bilo je i badema. Oni su ređe rađali, jer im je često škodio mraz, imajući u vidu da rano cvetaju. Lešnici su ubirani samo kao šumski plodovi, jer leska nije uzgajana. Ona se, kao samonikla, nalazila u prikrajcima obradivih površina, po međama, kao i na obodima šuma. Bilo je i šipuraka, koji, u to doba i nije  korišćen, kao što nisu korišćeni  plodovi gloga i trnjine, kojih je takođe bilo.

Polovinom prošlog veka u selu je bilo malo vinograda. Poneka loza se nalazila na okućnicama i rasla je uz neko veće drvo, ili uz, za to pripremanu, nadstrešnicu. O njoj se slabo  vodilo računa. Grozdovi su bili sitni, a grožđe, po pravilu, slabog kvaliteta. O ono malo vinograda što je bilo, njihovi vlasnici su vodili posebnu brigu. Oni su redovno đubreni, orezivani, prskani, isključivo plavim kamenom, i po potrebi sumporisani. Od grožđa je pravljeno vino, gotovo isključivo za sopstvene potrebe, kao i rakija komovica (bilo je svega par kazana za rakiju u selu). Tek je negde pred kraj pete decenije prošlog veka zasađeno više vinograda, tako da je više domaćinstava posedovalo vinograde i proizvodilo vino i rakiju, ali i dalje samo za sopstvene potrebe. Tada je i porasla potrošnja alkoholnih pića, s obzirom da je ranije, prema običajima, alkohol bio zastupljen na trpezi samo u vreme božićnih i uskršnjih praznika, na slavama, svadbama i krštenjima, ili u vreme sahrane i parastosa.

Zemljište je obrađivano na primitivan način. Nešto veće površine – njive orane su plugom koga su vukli volovi (četiri vola), ređe konji (dva konja). Pre oranja, naročito pred setvu pšenice, u jesen, na njive se izvozilo (u zaprežnim kolima) stajsko đubrivo, koje je rasturano  po površini, a zatim je zaoravano. Nakon oranja sejano je žito i to isključivo ručno, iz posebnih torbi – bisaga. Posejana površina se ručno urađenom branom (umesto drljačom kojih tada nije bilo) ravnala, tako da se seme prekrije zemljom. Ako je u pitanju pšenica, raž, ječam i zob, time je posao bio završen, sve do žetve. U slučajevima, kada se pojavi mnogo korova, u proleće je uklanjan ručno (čupajući izdanke korova). Kod kukuruza bilo je potrebno mnogo više napora, jer ga je  uz oranje, setvu i brananje, trebalo okopavati (kada naraste desetak centimetara), a potom i ogrtati (kada poraste 30-50 centimetara). Okopavanje i ogrtanje su vršeni isključivo ručno (motikama).
Žetva raži vršena je isključivo ručno - srpom, a žetva pšenice, ječma i zobi, ili srpom ili kosom, s tim da je, što je vreme više odmicalo, kosa potiskivala upotrebu srpa. U žetvi srpom učestvovali su i žene i muškarci, dok su kosidbu obavljali muškarci, a žene i deca skuplali koševinu u snopove. Ražena slama je korišćena za pravljenje uža za vezivanje snopova, a ponekad i za pokrivanje koliba ili staja za stoku. Odvajanje raži iz klasa vršeno je ručno – mlaćenjem po klasu na ravnoj površini, kako bi se stabljika sačuvala za pomenute namene. Vršidba pšenice, ječma i zobi, obavljana je na gumnu, najpre zemljanom ili prekrivenom pločama od kamena (kasnije i betoniranom) i to uz pomoć konja (dva konja), koji su vrteći se oko stožera u jednom, pa u drugom pravcu, gazili rastresene snopove, tako da je usitnjena  slama ostajala na površini, a zrno postepeno padalo na podlogu. Skidanje slame vršeno je posebnim grabuljama i vilama, a žito je odvajano od pleve lopatanjem na vetru. Gomila žita sa plevom bi na gumnu ostajala i po više dana, sve dok se ne pojavi vetar, da bi moglo biti prevejano (odvojeno od pleve). Kada kukuruz sazri, berba nije obavljana tako da se prethodno beru klipovi, a kasnije skidaju stabljike biljke, nego je biljka sečena (srpom ili kosijerom), zajedno sa klipom, tako nošena – vožena sa njive do kuće (u plizini gumna), gde je obavljano  komišanje (odvajani klipovi od stabljike i klipovi od omota), stabljike povezivane u snopiće (kuće) i slagane u plastove, za ishranu goveda, a klipovi su odnošeni na gumno, gde su nakon kraćeg sušenja stavljani na gomilu, pa je putem drvenih mlatača (krunjača nije bilo) odvajano zrnevlje od komušine (čokanja). Nakon toga, zrnevlje je sušeno u tankom sloju na gumnu. Osušeno zrnevlje je smeštano u kašun, odakle je po potrebi korišćeno (najčešće za dobijanje brašna, radi spremanja pure - kačamaka i kukuruzovnice - proje).

Zemljište manjih površina koje su korišćene kao bašte, u celini je obrađivano ručno, motikom ili ašovom, ručno je vršeno sejanje ili sađenje, kao i nega i branje. Duvan je uzgajan, isključivo za sopstvenu upotrebu, na veoma malim povšinama.

Priprema zemljišta za vinograde zahtevala je poseban pristup i izuzetan napor. Kopanje je vršeno ručno, ali na dubini od 80 cm, što se postizalo u više uzastopnih nivoa iskopavanja (prvi ašov, čišćenje lopatom, drugi ašov, čišćenje lopatom...). Ukoliko se na površini nalazio kamen, ili se on pronađe u zemlji tokom kopanja, trebalo ga je ukloniti, što je često bilo veoma teško, čak i uz korišćenje eksploziva (ukoliko se do njega moglo doći). Vinogradi su u rano proleće orezivani, đubreni stajskim đubrivom i okopavani, a u toku vegetacije još dva puta pliće okopavani (mlađeni). Pri zasnivanju vinograda, nisu korišćene kalemljene sadnice, nego je zasađivana podloga, na koju je, kasnije,  na licu mesta kalemljena odgovarajuća plemenita sorta loze. Kalemljenje je vršeno u rano proleće. Neuspeli kalemi, ponavljani su naredne godine

Dok je biljna proizvodnja služila zadovoljavanju sopstvenih potreba domaćinstva, dotle je stočarska proizvodnja obezbeđivala i tržišne viškove. Za najveći broj domaćinstava stoka je bila jedini ili najznačajniji  izvor novčanih prihoda, koji su služili za nabavku drugih neophodnih predmeta za zadovoljavanje potreba, kao i za izmirivanje poreskih obaveza, za zdravstvene usluge, nabavku odeće i školskog pribora za đake, slanje đacima koji su dalje školovani i vojnicima, za eventualne putne troškove, radi odlaska na privremeni rad (obavljanje nekih sezonskih poslova, obilazak nekog od rodbine u svetu),  kao i druge redovne i vanredne potrebe.

Uzgajana su goveda, koja su služila za dobijanje mleka (krave) i za vuču (volovi). Krave su se telile po pravilu jednom godišnje, a tele je ostajalo u krdu ili je, nakon nekoliko meseci  prodavano. Mleko nije prodavalo (nije bilo otkupa, a u selu nije bilo preradnh kapaciteta), nego je korišćeno u ishrani čeljadi, za pravljenje maslaca (na primitivan način u stapu), kiselog mleka, sira (specifičnost je bio sir iz mešine, koji je mogao i da se proda), kao i skute (vrsta mlečnog proizvoda, koji se sakuplja i čuva u mešinama, a koristi u zimskom periodu za pripremu začine – njome se prelivao kačamak, koji je u ishrani korišćen gotovo svakog dana). Gajena je sorta goveda prilagođena oskudim uslovima ishrane (buša). Volovi su služili kao tegleća stoka, za vuču kola i za oranje. Ljudi su držali po jednog, dva, tri  ili četiri vola. U zaprege su pregnuta po četiri vola. Malo je domaćinstava imalo četiri vola. Takva su mogla sama da obrađuju svoje zemljište i sama da obavljaju prevoz za sopstvene potrebe, a eventualno i da pruže uslugu u prevozu ili oranju zemljišta drugom domaćinstvu. Oni sa manjim brojem volova, su se udruživali (suvezništvo) i zajednički obrađivali svoja imanja. Bilo je i krajnje sirotinjskih domaćinstava koja nisu imala ni jednog krupnog grla stoke. Volove nije bilo racionalno držati, jer su služili samo kao vučno grlo, koje je korišćeno u vreme sezone, ali taj „ulog“ je bio neizbežan. Istina, vo je služio i kao sigurnosna rezerva, „za ne daj Bože“, jer je relativno lako mogao da se proda i da se u slučaju potrebe dođe do veće sume novca. Bio je prisutan i izraz „vo je banka u kući.“

Od sitne stoke, gajene su ovce i koze. Odlukom države, 1954. godine, zabranjeno je gajenje koza i to nasilje nad ovom vrstom stoke teško je pogodilo žitelje Sela. Domaćinstva koja nisu mogla, ili nisu imala uslova za gajenje goveda, gajila su po neko grlo koza i od njih imali mleko i jarad. Mleko su koristili za ishranu porodice, a jarad ili uzgajali, radi proširenja stada, ili prodavali. Naravno i drugim domaćinstvima ova mera je teško pala, jer su u selu uslovi za gajenje koza bili dobri. Bilo je u izobilju sitnog rastinja, za njihovu ishranu. Ovce je uzgajalo gotovo svako domaćinstvo, a njihov broj je bio različit. Korišćene su za dobijanje mesa, mleka i vune.
Pojedina domaćinstva su imala i po jednog ili dva konja. Oni koji su imali jednog konja, služio im je kao tovarno grlo – za prenošenje tereta, najčešće prilikom odnošenja žita radi meljave, zatim za nošenje drva i drugih stvari, za jahanje (najčešće bolesnika do lekara), kao i za vršidbu (vršidba se u to vreme obavljala isključivo konjima na gumnu). Ko je imao dva konja, koristio ih je kao vučnu stoku, umesto volova. Njihova prednost je bila što su brži od volova, ali i mana jer su zahtevniji u ishrani.

Magarad su služila samo kao tovarna marva (za nošenje žita u mlin, drva, i sl). Pogodana su za gajenje, jer imaju veoma skromne zahteve u ishrani. Bilo je zastupljeno i gajenje svinja. Odrasle svinje su služile za priplod i/ili za dobijanje mesa, dok su prasići prodavani, uz ostavljanje za nastavak reprodukcije.

Pčelarstvom se u selu ljudi nisu bavili. Bilo je kod pojedinih domaćinstava po neka košnica pčela, koje su nastajale ili hvatanjem odbeglih rojeva, ili pronalaženjem u prirodi (u nekom šupljem stablu ili kamenom udubljenju, gde bi se nastanile). Smeštane su u primitivne košnice (stublove), koje su najčešće pravljene od nekog šupljeg stabla, preuređenog za boravak pčela. Med nije vrcan, nego je vađen u saću. Pčelinja društva su se često gasila tokom zime ili u rano proleće, verovatno zbog nedostatka hrane (po pravilu nisu prihranjivana). Naročito je bio cenjen med iz cveta vrijeska.

Sva stoka koja je u selu gajena, razmnožavala se prirodnim putem. Za krupna grla stoke (krave, kobile), uključujući i svinje, uslužno su korišćena muška rasplodna grla iz sela. Te usluge vlasnici grla nisu naplaćivali. Parenje ovaca, koza i magaradi obavljalo se spontano, mešanjem stada tokom ispaše.

U vremenu pune vegetacije, stoka se hranila ispašom. Krupna stoka je, po pravilu, napasana u ogradama, koje su pripadale vlasnicima, a ređe u otvorenom prostoru. Sitna stoka je napasana u otvorenom prostoru, računajući i strništa, kukuruzišta, i sl. Dosta je domaćinstava imalo i kolibe na Svilaji (bilo je i bašti u kojima je posebno uspevao krompir i kupus), gde je u toku leta, po mesec do dva meseca napasana stoka (sitna i krupna). Mlade životinje do uzrasta za pašu, zadržavane su u štalama, sisala su mleko, i hranjena kukuruznim brašnom, mekinjama, sirovom travom, senom i sl.

U zimskom periodu, krupna stoka se isključivo hranila u zatvorenom prostoru – u štalama, senom pomešanim sa slamom, detelinom takođe pomešanom sa slamom i stabljikama kukuruza – kukuruzovinom.  Vrlo retko su hranjene žitaricama, mekinjama ili brašnom (kukuruznim), i to samo ako je životinja bolešljiva ili nakon telenja, jagnjenja, jarenja. Sitna stoka se u zimskom periodu hranila listom sa lisnika, koji se pripremaju krajem avgusta. One lišće obrste, a grane su korišćene kao ogrev.
Ukoliko je bilo mogućnosti, hrenjene su i sa detelinom i senom, ali uvek u ograničenim količinama. U određenim vremenskim razmacima, stoci je davana so, pomešana sa kukuruznim brašnom. Svinje su hranjene ostacima hrane od ljudi, svežom travom (u periodu vegetacije), bundevama, stražbinama (ostaci od žita pri pripremi za mlevenje ili sejanje), repom, ostacima od kupusa, a u kraćem periodu pred klanje i žitaricama. Zbog kvalitetne ispaše meso životinja iz ovih krajeva, bilo je veoma cenjeno.

Odrasle svinje su klane krajem novembra, meso je soljeno i sušeno, slanina takođe, a samo je salo topljeno u mast. Šunke (pršuti) pripremane su na tradicionalan način (soljenje, pritiskanje – između dve fosne tako što se na gornju navali gomila kamenja i sušenje – dimljenje tokom cele zime. Na proleće se smeštaju u konabe ili na neko drugo pogodno mesto. «Zrele» su za  korišćenje tek tokom leta, a najbolje su u drugoj godini. Ovaj proizvod predstavlja pravi specijalitet, i bio je posebno tražen među ugostiteljima na primorju, tako da je  vlasnik, koji je imao ovaj proizvod za prodaju ili ga nevolja natera da ga proda, uvek bio u mogućnosti  da ga unovči, ili razmeni za drugi proizvod, na primer za mast, brašno, ulje.... Krupna grla stoke, u selu se nisu klala, nego su prodavana na pijacama u pazarne dane, najčešće u Sinju (subotom), ili (ređe) u Vrlici (četvrtkom). Tokom godine, vlasnici bi klali i neko odraslo grlo sitne stoke, za sušenje u toku zime, i po pravilu za Božić i za slavu. Jagnje, jare ili prase se u prigodnim prilikama, koristilo tokom godine. Od živine uzgajana je domaća kokoš. Jaja su korišćena u ishrani, ali i za prodaju, radi sitnijih nabavki druge robe - petroleja, soli, šećera. Često i za neki deo školskog pribora za đake. Živina je korišćena i kao izvor mesa, mada ne tako često, ili je prodavana na pijaci, u Sinju, ili Vrlici.

Iz ovog proističe, da je sve što je proizvedeno, kako u biljnoj, tako i u stočarskoj proizvodnji, ili ubrano iz prirodne sredine, gotovo u potpunosti odgovaralo današnjoj definiciji organske proizvodnje.

Multifunkcionalnost – nepoljoprivredne aktivnosti

Poljoprivredna proizvodnja bila je osnovna delatnost i izvor prihoda žitelja Sela. Međutim, oskudni uslovi za intenzivnu, tržišno orijentisanu proizvodnju i potreba za dodatnim prihodima, uslugama ili supstitucijom usluga sa strane opredeljivale su stanovništvo da se povremeno bavi i drugim aktivnostima. Gledano iz današnje perspektive, svako gazdinstvo činilo je zasebnu, i moglo bi se reći celovitu ekonomiju. Na gazdinstvu se proizvodila hrana, izrađivali delovi odeće i obuće, pravili delovi nameštaja, zidali objekti (posebno pomoćni objekti), kao i drugi poslovi, koji su bili neminovni zarad opstanka i preživljavanja.

Dodatne prihode gazdinstva su ostvarivala najvećim delom proizvodnjom i prodajom kreča i ćumura, raznih poljoprivrednih i drugih alatki, zatim sečom i prodajom ogrevnog drveta, pružanjem zidarskih, stolarskih i kovačkih usluga i sl. Ovim poslovima bavili su se samouki ljudi, najčešće su bili i nepismeni, a obavljali su ih uglavnom povremeno (kada su to dozvoljavali poslovi  u poljoprivredi). Tako ostvareni prihodi nisu bili oporezovani, niti su negde evidentirani. Porez je plaćan na katastarski prihod. Plaćane su takse na  dozvole za seču šume, i takozvana travarina po grlu stoke, zbog  ispaše. Porez je naplaćivan od strane opštinskog službenika, koji ga je skupljao u određenim vremenskim razmacima, idući od domaćinstva do domaćinstva.
Proizvodnja kreča. Ekonomski najznačajnija dodatna delatnost u selu bila je proizvodnja i prodaja kreča. Za ovu delatnost u selu su postojali uslovi, kako kvalitetan kamen – krečnjak, tako i drvo, kao energent i ljudi koji su znali da prave krečane, odnosno da proizvode kreč. Selo je bilo lider u ovoj proizvodnji u široj okolini. Ovaj proizvod je nalazio prođu van teritorije sela, kao građevinski materijal (u to doba do cementa je bilo teško doći), za krečenje stanova, kao i za mešanje sa plavim kamenom u zaštiti vinograda. Male količine živog kreča stavljane su u bazene sa kišnicom, radi dezinfekcije vode.

Domaćinstvo koje je imalo sopstvenu šumu i koje bi napravilo jednu krečanu tokom godine, i (uz malo sreće) prodalo kreč, obezbeđivalo je značajan izvor prihoda za zadovoljavanje brojnih potreba. Osetno poboljšanje kućnog budžeta obezbeđivala bi i po jedna krečana tokom dve ili tri godine.

Pripreme su vršene u toku kasne jeseni i zime, kada jenjavaju poljski radovi. U taj posao uključivani su svi radno aktivni članovi domaćinstva, čak i deca (u sakupljanju sitnog kamenja, koje je, uz krupnije komade, korišćeno u „zidanju“ krečane). Trebalo je seći šumu, da se malo prosuši do upotrebe, vaditi i pripremati kamen za krečanu, kopati rupu nad kojom se, određenim postupkom zida kamen, koji se termičkom obradom pretvara u kreč i u koju se lože drva, ćemeriti i zidati krečanu (posebnom tehnologija slaganja kamena, pletenje plota oko ozidanog dela, tako da između plota i kamena dođe sloj zemlje od oko 40 cm).

Krečana se ložila u toku leta, najčešće u avgustu – posle žetve i vršidbe, vodeći računa da u to doba u selu nema druge krečane u „pogonu“ (krečina se loži neprekidno četiri dana i četiri noći). Bila su potrebna četiri snažna čoveka (iz samog domaćinstvaa i/ili sa strane), koji se nazivaju ložioci. Ukoliko ih domaćinstvo ima, to predstavlja značajnu uštedu za vlasnika krečane jer su ložiocima angažovanim van domaćinstva isplaćivane nadnice, po pravilu kada se kreč rasproda. Kada se proceni da je kreč pečen, kroz vratnice krečane doda se dosta krupnih drva (stabala) i krečana se zatvara (otvor kroz koji su ubacivana drva, zatrpava se busenjem i zemljom).
Posle par dana, počinje da se prodaje kreč. Prodavado se posrednicima, seoskim kardžijama, koji su ga  odvozili u bliža ili dalja naselja, radi  dalje prodaje. Ponekad i kupac – krajnji korisnik dolazi svojim karom ili tovarnim grlom (konj, magare) i kupuje potrebnu količinu kreča. Za ovu vrstu posla, poželjno je lepo vreme, naročito kada se kreč rasprodaje, imajući u vidu njegovu osetljivost na vodu, ali i na vlažno vreme. Dešavalo se da kišni period, ili nedovoljna tražnja, znatno, ili u celini, obezvrede ovu proizvodnju, što je predstavljalo ogroman gubitak za vlasnika. Bilo je i udruživanja u ovom poslu, tako što dvojica ili trojica vlasnika seku po deo šume, zajednički rade krečanu, zajednički dele troškove i zaradu, ili da vlasnik šume drugome ustupi svoju šumu, a da taj uloži rad u njenoj seči i pravljenju krečane. Ložioce plaćaju podjednako, a korist dele na jednake delove. U praksi je bilo i drugih solucija. Od količine raspoloživog energenta (drveta) i procene mogućnosti prodaje kreča zavisio je i kapacitet krečane. Kretao se između 15 i 30 tona kreča. Prihod bi se, u slučaju ukupne prodaje, prevedeno u sadašnje cene kretao između 1200 i 2400 evra. Naredna krečana koja može da se podiže na osnovu šume, na kojoj je podignuta postojeća, moguća je nakom 5 do 6 godina. To znači da je domaćinstvo trebalo da ima pet do šest površina šume, potrebne za jednu krečanu, da bi bilo u stanju da svake godine obezbeđuje prihod iz ovakve aktivnosti. Takvih je ipak bilo malo u Selu. U svakom slučaju, ovo je bio najteži, dosta rizičan, ali i najisplativiji dodatni prihod domaćinstava u Selu.

Priprema i prodaja ogrevnog drveta. Seljaci, koji su imali šumu, uz veliku pažnju koju su joj posvećivali, koristili su pojedine delove i za seču drva za ogrev radi prodaje. Sve je rađeno ručno, sekirom, testerom, a najčešće su drva iz šume vlasnici iznosili na svojim leđima (breme, naramak). Seča je vršena u vreme mirovanja vegetacije. Stabla su sečena na metar, po potrebi cepana, zatim iznošena pored puta, slagana u kubike,  nakon čega se  čekao kupac. U to vreme nije bilo električnih aparata (šporeti, rešoi, TA peći...), pa su stanovnici iz sela gde nije bilo dovoljno drva (šume), kao i  iz varoši nabavljali drva, kao osnovno energetsko gorivo, za spremanje hrane i za grejanje. Ponekad bi neko od kardžija preuzimao ulogu prodavca. Oni koji su imali malo šume, sekli su samo male količine, ali u više narvrata, tovarili na konja ili magare i terali, najčešće u Vrliku, gde su ih prodavali.

Proizvodnja i prodaja ćumura. Stanovništvo se bavilo i proizvodnjom drvenog uglja – ćumura. Ovaj vid dodatne aktivnosti bio je manje zastupljen od proizvodnje kreča, odnosno seče šume za ogrev, jer je i tražnja bila neuporedivo manja. Ovu vrstu energenta koristili su kovači, kojih je bilo u okolnim mestima, ali potrebe za njim su bile ograničene. Roštilja nije bilo, pa ni tražnje po tom osnovu. Proizvodnja ćumura se odvijala na primitivan način: seku se drva (krupnija, za razliku od onih za krečane), kopa se rupa u zavisnosti od količine drva kojom se raspolaže i očekivane količine uglja koja se proizvodi, slažu se drva u dotičnu rupu, kao i iznad nje, potpali se gomila da drva sagorevaju do momenta pretvaranja u žar, koji posle gašenja postaje drveni ugalj. Radi gašenja, žar se zatrpava zemljom, tako da bude isključeno prisustvo vazduha (kiseonika). Posle nekoliko dana skida se naneti sloj zemlje ispod koga se uzima ugalj i stavlja u džakove (arare), nosi kovaču sa kojim je ugovorena proizvodnja ili mu se nudi na prodaju. Ovaj proizvod od bukovog drveta bio je najcenjeniji. Bukve nije bilo u selu, nego na Svilaji. Tamo se odlazilo, sekla bukova drva i proizvodio ugalj. Često je to bio i ilegalan posao (kada se ne traži ili ne dobije saglasnost ovlašćene šumarije, kojoj se plaćala taksa), pa i uzaludan i štetan, ukoliko „proizvođač“ bude uhvaćen na delu i kažnjen. Ali, ljudi su se i time bavili.

Stari zanati. Bilo je u selu i majstora, koji su veoma uspešno pravili razne poljoprivredne alatke od drveta, kao što su: grabulje, vile, lopate (za vejanje žita), kosišta, držalice za alat, jarmove, teljige, vodijere, ručna kolica, kolica i drveni plugovi za oranje, brane za ravnanje pooranih površina, kao i druge predmete: razboji (tare) za tkanje, preslice, vretena, pratljače (prilikom pranja veša njima se lupa prethodno natopljen veš), diple i sl. Oni su u pazarnim danima ove proizvode prodavali na vašarima, za novac ili razmenjivali za drugu robu (na primer za žito).

Pojedini ljudi su se bavili i stolarskim i pinterskim poslovima, praveći  delove nameštaja, stolariju, astale, kovčege (za garderobu), kace, badnjeve, burad, i drugo. Ovo se po pravilu nije razmenjivalo  za  novac, nego se „plaćalo“ radom na nekim drugim poslovima (na primer okopavanjem kukuruza, sečenjem šume za krečanu i sl.), ili za neko drugo dobro (grlo stoke, žito, vunu).

U selu je bilo i par kovača, ali je bilo više onih koji su za sopstvene potrebe radili jednostavnije kovačke zahvate (klepavanje i oštrenje poljskog i drugog alata, pravljenje jednostavnijih metalnih predmeta (noževi, dleta, špice za obradu kamena, trapnjevi za bušenje kamena za mine, čelični klinovi za razbijanje kamena, i dr.). Bavili su se i potkivanjem konja. Oni takođe usluge nisu naplaćivali u novcu, nego u žitu, ili za kontrauslugu u radnoj snazi.

Dosta ljudi je bilo vešto u obradi kamena za zidanje i samom zidanju kuća i drugih objekata., računajući i pripremu građe (tada je isključivo obezbeđivana iz lokalne šume – najčešće hrastova) kao i za izvođenje završnih radovova na objektima. Pored obavljanja ovih poslova na sopstvenom gazdinstvu, oni su te usluge pružali i u selu, opet najčešće u razmeni za radnu snagu, ili neku drugu uslugu ili dobro. Van sela, međutim, ove usluge su naplaćivane u novcu.  Često je u sezoni određeni broj ljudi (brigada od nekoliko ljudi, od kojih su pojedini bili „majstori“, a ostali dodatna radna snaga (argeti), odlazili i dalje od lokalne sredine, najčešće na područje Vojvodine, gde su zainteresovanim ljudima za nove kuće  postavljali temelje od kamena. Neki su to radili iz godine u godinu, obezbeđujući reputaciju i poverenje na osnovu prethodnog rada. Dok oni povećavaju prihod iz ovih aktivnosti, ostali članovi domaćinstva su se bavili poljoprivrednim i drugim poslovima na gazdinstvu.

U to doba u selu su bila i četiri seljaka, koji su važili za posebne „specijaliste“ u svom poslu. Jedan (i jedini) radio je originalne spomenike od kamena, najčešće za potrebe meštana, ali i za nešto šire područje (bio je iuzuzetan majstor i za druge poslove, a naročito u obradi kamena). Drugi je bio najbolji stručnjak za kalemljenje loze, tako što je u samim vinogradima, na pripremljenu podlogu, kalemio odgovarajuće plemenite sorte loze (ovo su radili i drugi seljaci). Treći je uspešno štrojio svinje, jer nije bilo veterinara, kako u selu, tako i u bližoj okolini, a četvrti je bio vrhunski majstor za ćemerenje krečina (i ovo su radili drugi seljaci). Usluge koje su oni pružali u selu razmenjivali su za radnu snagu ili za neku drugu uslugu ili proizvod, a ako su ih pružali van sela, naplaćivali su ih u novcu.

Vlasnici para konja, po pravilu su posedovali i laka zaprežna kola (zvali su ih kar), koja su koristili i za pružanje usluga u prevozu, naročito sitne stoke radi prodaje na pijaci (pazaru).

Prave umetnice, ali i velike mučenice, u selu  bile su žene. One su bile u stanju da sopstvenim rukama naprave toliko toga, iako su mahom bile nepismene. Veština se prenosila sa starijih žena na mlađe. Pored podizanja dece, brige oko stoke, poslova oko pripremanja hrane, snabdevanja vodom, drvima, one su strigle ovce i koze, prale, izvlačile i prele vunu, plele sve što se moglo zamisliti od vune (čarape, džempere, jakne, šalove, kape...), pravile sukno (od osnove, tkanja, i dalje dorade) i razne odevne predmete od sukna, tkale su posteljinu (sukance, biljce i mutape – prostirka i pokrivač od kostreti), tkale su i ukrasnu odeću, narodnu nošnju karakterističnu za taj kraj (poznata vrlička nošnja) -  pregače, tkanice, aljine (posebna vrsta suknene haljine), sadaci (sukneni odevni predmet sličan prsluku, a nosile su ga žene, krojile su i šile košulje, vezle razne radove, pravile torbice (zovnice) i torbe sa posebnim šarama (takođe karakterističnim za taj kraj)... Ovi proizvodi korišćeni su u domaćinstvu i samo u retkim prilikama su otuđivani (poklanjani). Time je izbegavana nabavka sa strane, i ostvarivana značajna ušteda.

Malo je domaćinstva imalo stalno zaposlenog radnika. Jedan broj domaćinstava imao je prinadležnosti u vidu socijalne pomoći ili nadoknade za stradalog u NOR-u. Pojedina  domaćinstva imala  su nekog od porodice u inostranstvu (predratni iseljenici, ili četnička emigracija), od kojih su dobijali izvesnu pomoć, najpre u vidu slanja paketa, a kasnije i u novcu. Seljake su pomagali i rođaci koji su živeli u drugim krajevima zemlje, naročito u Vojvodini, šaljući im prehrambene proizvode i sapun za pranje veša, spremljen u domaćoj radinosti. Sve su to bili izvori za ublažavanje siromaštva u ovom selu.

Više ljudi je odlazio iz sela (najčešće u Beograd), gde su se bavili nosačkim poslovima, i tako zarađivali novac. Mnogi od njih su posle izvesnog vremena, od tih zarada u okolini Beograda kupovali placeve, pravili kuće (kućice) i preseljavali porodicu ili deo porodice (obično jedan od braće, uz pomoć ostalih, uz uslov da se odrekne nasleđa). Bliža rodbina u svetu, gotovo po pravilu, pružala je utočište rođacima iz sela za vreme školovanja, što im je omogućavalo da se bave nešto unosnijim poslovima, nego njihovi preci.

Zaključak

Bogato ruralno nasleđe srpskog sela, sagledano na primeru sela Otišić, može biti dobra osnova i podstrek mladim generacijama za razvoj multifunkcionalnog modela poljoprivrede i ruralne ekonomije. Tradicija i iskustvo nam ne nedostaju a preporuke i modeli iz Evropske unije svakako mogu samo da pomognu u osavremenjavanju onoga što na ovim prostorima i u ovoj zemlji postoji vekovima.

 

Literatura

  1. Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske.  Popis stanovništva 2001: Stanovništvo prema polu i starosti, po naseljima; Kućanstva prema obiteljskom sastavu i obiteljska kućanstva prema broju članova, po naseljima, http://www.dzs.hr/;
  2. Republički zavod za statistiku Republike Hrvatske. Popis stanovištva 1991 – prvi rezltati – Mjesne zajednice, Dokumentacija 811, Zagreb, srpanj, 1991;
  3. Savezni zavod za statistiku. Popis stanovništva i stanova 1971: Stanoviništvo i domaćinstva u 1948, 1953, 1961 i 1971, i stanovi u 1971. Rezultati po naseljima. Beograd, 1975;
  4. Službeni glasnik Republike Srbije, br. 62/2006: Zakon o organskoj proizvodnji i organskim proizvodima;
  5. Službeni glasnik Republike Srbije, br. 47/2009: Pravilnik o medomama organske biljne proizvodnje i sakupljanju divljih biljnih i životinjskih vrsta iz prirodnih staništa metodom organske proizvodnje;
  6. http://www.vrlika.hr/podstranice/o_vrlici.html.

ORGANIC PRODUCTION AND MULTIFUNCTIONALITY IN VILLAGES OF DALMATIAN ZAGORA IN THE MIDDLE OF LAST CENTURY

Branko Katic, M.A.

Abstract:

More and more keeps encouraging and developing the organic production, based on natural methods, whose products, as healthy safer, are increasingly demanded on the market. This production is simultaneously in compliance with environment preservation and contributes to affirmation of generally accepted concept of sustainable development. The model of agriculture multifunctionality, adequate for improvement of rural development, has been accepted in EU, as integral part of its agrarian policy. As such, it is supported by budget sources both in countries – candidates and future candidates for EU membership, including Serbia. Here forgets that the multifunctionality method, observed in frames of economic activities diversification, in villages in this region, has existed since ever, as well as total agricultural production in those areas, until few decades ago,  had represented organic production.

Tradition and experience in application of organic production method in agriculture and development of multifunctional activities in the villages have been represented in this paper according to the author's memory on '50s of past Century and practice of village Otišić's inhabitants, located in Dalmatian Zagora, and had been turned into ashes and practically vanished.


Author,s adress:
Mr Branko Katić
Institut za ekonomiku poljoprivrede
Volgina 15
Beograd, Republika Srbija
e-mail: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.